Fel!

foto1 foto2 foto3 foto4 foto5
Szegedi Eötvös József Gimnázium, 6723 Szeged, Csongor tér 1., OM: 200909 ,Tel.: +36 62 547 060, Nyitva tartás: H-P : 6:00-21:00


Iskolánk részt vesz a Bethlen Gábor Alapkezelő Zrt. által meghirdetett HATÁRTALANUL! programban.




SZTE Konfuciusz Intézet

Szeged és Térsége
Eötvös József Gimnázium,
Általános Iskola
Konfuciusz Tanterem



Microsoft Innovatív Iskola Program


ECDL
KEVE

banner

Српски народни обичаји потичу из давних времена и у складу су са старим веровањима Срба, који су опстали до данас. Народне обичаје често прате разне тајанствене и мистичне радње које народ чини у разним приликама и из разних побуда, верујући да ће му то некако помоћи и користити.

Вук Караџић је забележио доста народних обичаја и захваљујући његовом раду, многи су и данас познати.

Свети Сава је у праксу увео обред крсне славе на литургијској основи. Од светога Саве се тај обред, као и обичаји који га прате, поступно формирао, док се није развио до данашњег облика. Данашњу форму тог обреда у прошлом веку (1862) коначно је уобличио митрополит Србије Михаило. Од бројних имена која је имала ова појава некад, а има их и данас, најраспрострањенија су: крсна слава и свечари.

  СВЕЋЕЊЕ ВОДИЦЕ

У неким крајевима (Војводина, Београд...), обичај је да свештеник пре славе дође у дом да освети водицу. Домаћица припреми чинију са водом, босиљак, свећу, кадионицу, тамјан и упали кандило испред иконе. Тада свештеник освети воду којом ће домаћица умесити славски колач. За ту прилику потребно је припремити: кадионицу, ватру (или брикет специјалног угља) и тамјан, затим свећу и свећњак (чирак), киту босиљка и посуду чисте воде - и све то да буде на столу, окренуто према икони крсне славе, која се иначе налази на источном зиду собе.

Освећену водицу домаћица третира као светињу: пажљиво њоме рукује, чувајући је на одређеном месту. Па кад, уочи самога дана славе, приведе крају све своје припреме за сутрашњи дан, онда том водом и брашном меси славски колач; томе се дода и потребна количина соли и квасца. У неким крајевима, слава већ почиње уочи дана вечером, јер је то, литургијски гледано, већ нови дан - дан славе: служено је вечерње, односно бденије сутрашњем празнику. Ипак, врло је ретка појава да се већ тада реже колач то се чини на сам дан славе.

 ОДЛАЗАК У ЦРКВУ

Кад осване дан крсне славе, у цркву се носи колач, жито и црно вино. У храму се врши заједничко освећење жита и благосиљање хлеба и вина, а онда свештеник свако жито посебно прелије и сваки колач посебно реже. Том приликом свечар преда свештенику, пре свете литургије, читуљу (списак живих и преминулих чланова породице) ради помена и вађења честица на проскомидији - живих за здравље, а упокојених за покој душе.

Домаћин приложи цркви своје дарове: тамјан, зејтин, вино - приложи чега може и колико може. У новије време је све чешћа појава да се прилаже новац па да га црква троши сходно потребама.

 РЕЗАЊЕ КОЛАЧА У КУЋИ

Тамо где је наслеђена породична пракса или се заводи нова пракса, да се чин резања колача врши у кући, треба урадити овако.

Још увече или рано изјутра ставити на сто све што је потребно за обред, а сто је окренут икони, односно истоку.

На столу треба да су колач, жито, чаша црног вина; затим свећа у чираку, списак живих чланова породице ради молитвеног спомена, затим ручна кадионица са брикетом и шибицом; поред вина и жита налази се кашичица, а поред колача нож. Свећа се пали пред сам почетак обреда, а може и раније - док је кандило упаљено још увече и горело је у току ноћи.

Кад свештеник дође у свечарску кућу, на столу је све што је потребно. После уобичајеног поздрава, домаћин приђе свећи, прекрсти се и припали је. После почетног возгласа, молитве Господње Оче наш и тропара славе, свештеник чита молитву за освећење жита. За време овога обреда окаде се: икона, свећа, колач, жито, вино, просторија у којој се слави, као и присутни чланови породице и гости. Непосредно после тог обреда, не прекидајући ток свештеник прелази на резање славског колача. За то време почињу да се певају тропари.

 ОСВЕЋЕЊЕ И РЕЗАЊЕ КОЛАЧА

Све важније обредне радње и обредни материјал о слави воде непосредно порекло из Свете литургије, шире узето - односно из Цркве: у томе се огледа црквени карактер славе. Обред славе, као и сви други обреди у Цркви представљају облик комуникације или општења човека са Богом - зато је свака молитва лично интонирана, и све - осим оних које се односе на индивидуална лица - имају облик множине, што изражава саборни карактер молитве: баш као и у самој Божанској литургији у којој се молимо за све, за цео свет.

У тој саборности није брисан ниједан појединац, ма како био мали и незнатан пред људима, а граматичка множина не представља накнадни збир, него укупност, саборност - заједницу.

Свештеник прво молитвено призива Господа Исуса Христа да благослови предложени хлеб и вино, изговарајући три пута речи: "Господе Исусе Христе Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом твојим Светим свагда, сада и увек и у све векове векова. Амин." Затим обема рукама узима хлеб и подиже га, окренут икони, односно истоку: "Господе Боже, приносимо Ти ово у славу и част светог...; његовим молитвама прими, Премилостиви, ову жртву у свој наднебесни жртвеник."

Затим спушта колач и реже га по доњој кори у виду крста и прелива га вином чинећи знак крста.

Колач окрећу свештеник, домаћин и сви присутни - кружно, у десно, док се певају тропари. Исти тропари се певају и на венчању, као и приликом рукоположења у чин ђакона, презвитера и епископа. Окретање колача у круг означава вечност. Круг је симбол вечности.

После овога колач се ломи на пола и стављају се његове половине доњом кором једна према другој, тако да прорезана мекота једне и друге половине буде окренута горе: њу целивају свештеник и домаћин три пута. Свештеник говори: "Христос међу нама." Домаћин одговара: "И јесте и биће." За време певања тропара колач су окретали сви присутни - домаћи и гости; ако их је било много, онда они ближи непосредно су окретали колач, а они даље њиховим посредовањем били су у вези са колачем, држећи сваки руку на рамену онога ко стоји испред њега. Ту појаву имамо ређе у кући, али је зато имамо често, готово редовно кад је у питању храмовна слава, школска слава, еснафска и сл. јер се и тамо реже колач а присуствује велики број верника.

Пошто је завршено целивање славског колача, певају се тропари који су у овај обред ушли из празничкога бденија, односно јутрења.

Иза тога дође јектенија у којој се моли за народ, архијереја, Православне Хришћане и на крају за укућане - по имену. На крају, као и обично, мали отпуст. Тада дође честитање.

СЛАВСКИ РУЧАК

Славски ручак, као и све обредне понуде, није јело ради јела, него је то заједничко обредно једење и пијење (со-јастије и со-питије). Зато о слави домаћинова кућа није само гостољубиви дом него истовремено и нека светионица: и кућа и породица су црква (заједница) где се приносе Богу на дар побожне мисли, жеље, захвалност, дочекују се и примају гости, по узору на библијскога праоца Аврама који је угостио три непозната тајанствена путника.

ВИДОВИ СЛАВЉЕЊА СЛАВЕ

Евхаристијски огранак није урастао само у породицу, па зато не постоје само породичне славе, него постоје и други видови слава. Пре свега, видели смо да је кућна или породична слава израсла из црквенога обреда. Поред храмовне славе постоји градска и сеоска слава, код нас заветина што значи дан и обред завета. Обичајна страна, односно рухо тих свечаности разликује се зависно од места и времена; али обредна страна је иста.

У старом Дубровнику су постојала братства и њихове славе. По угледу на то, а са ослонцем на заветине и храмовне славе - домаћа слава се развила у још један облик, односно више видова славе. Тако, на пример, зна се да је Светог Саву увео као школску славу кнез Милош тек 1841. године, али се исто тако зна да су у Сремским Карловцима још у претходном веку на Дан светога Саве ђаци били слободни од школе и "имали су рекреацију".

У овим славама обред је исти као и код породичних, односно црквено-храмовних. У јектенији се помињу имена чланова породице: оних који су домаћини славе за ту годину и оних који прихватају припрему славе за идућу годину, а помену се уопштено и сви учесници славе. Стари домаћин предаје кумство своме наследнику - домаћину за идућу годину тако што му предаје половину, негде четвртину, славског колача.

Исто тако отац предаје сину славу, а то бива онда кад се син издваја у посебно домаћинство, било да ће живети у другом граду било да ће живети у том истом месту. Потпуно је погрешна пракса која се понегде код нас усталила после Другог светског рата, да синови не славе док им је отац жив, или пак да славу преузима само најстарији син. Дужност је оца да свом сину преда славу, тако да и он слави. Ако то отац не жели да учини, из ко зна којих разлога, потребно је обратити се свом надлежном свештенику и са њим се договорити о преузимању крсне славе. Син тада никакав преступ није учинио против свог родитеља и крсне славе.

Када је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. године, забрањена је употреба ћирилице, певање уз гусле... чак је забрањено и слављење крсне славе. Пошто се Срби нису славе одрицали, влада је донела одлуку по којој је дозвољена слава, али се претходно морало добити одобрење, за шта се морао платити порез на славу. Дозвола гласи: "Дозвољава се да Н. Н. може светог Ивана славити 24 часа." Под светим Иваном подразумева се свети Јован Крститељ.

Једна заједница обично почиње да слави те године кад се оснива, а некад и нешто касније. Храм почиње да слави кад се заврше радови и изврши његово освећење - али има и друга праксе: да слава новога храма почиње да се прославља још у изградњи - спомен храм Светога Саве у Београду на пример слави своју славу, а још није завршен.

Крсна слава, гледана и схваћена изнутра и квалитативно, представља појаву у којој се види да је српско Православље, светосавље, правилно и дубоко појмило смисао и биће Цркве и најадекватније изразило своје схватање и свој доживљај Цркве као вечне необухвативе заједнице Бога и људи.

Тако се о крсној слави дом - породица показује као минијатурна слика Цркве, пуна стварне животности: њена материјална присутност у одређеном простору је евидентна и она је само символ духовне стварности која даје смисао. То у ствари чини душу целога поретка ритуала крсне славе.

После Другог светског рата, све је чињено да се крсна слава укине, забрани, искорени, а кад то није пошло за руком, онда се ишло на то да се она што више испрофанише, обесвети. Кренуло се од тога да није потребан колач, жито и свећа. Него би се спремио богатији ручак. Није се водило рачуна о посту.

Има и оваквих примера, када домаћину објасните шта је крсна слава, онда он покушава да се брани, па каже: "Ја сам овако наследио, а кажу ми да није добро да мењам досадашњи обичај." Са овим су се срели и оци Првог васељенског сабора 325. године у Никеји, па су 15. каноном прописали: "Уништити обичај који се противу апостолскога правила у појединим местима укоренио..." Српском народу је свети Сава оставио како се слави. Због тога смо ми дужни, на основу горе наведеног канона, искоренити ружне, лицемерне и неХришћанске обичаје, који су се на штету Цркве уобичајили. Да ли смо се запитали, да ли су светитељи Божји, од којих је велики број био испосника, задовољни са нашим начином слављења њиховог имена. Да ли ће они нама оваквима бити заштитници пред Богом или не? Крсна слава није јело и пиће. Још је свети Петар Цетињски чудотворац проклео сваког оног у Црној Гори ко дуже слави славу од једног дана. Разлог је тај да би сачувао храну сиротињи, јер су још тада многи славу претварали у јело и пиће.

Увукла се понегде и још једна крајње погрешна пракса. Догоди се да у породици неко умре или погине у току године. Долази свештеник за славску водицу, онда домаћин каже: "Ја ове године нећу славити славу, имао сам смртни случај у породици. Дођите идуће године." Ово је парадоксално. Када је 1934. године погинуо краљ Александар у Марсељу, многи су у знак жалости за краљем отказивали славу. Због тога је Свети архијерејски синод Српске Православне цркве изашао у јавност са једним саопштењем, којег се морамо присетити и по њему владати. Крсна слава се никада не прекида. Позвани су тада верници, да удвоструче своје молитве за покој душа упокојених, с посебним позивом да се за крсну славу помогну они којима је помоћ потребна. Да се уместо богатих гозби, исте смање, а разлика у новцу да сиротињи. То је Хришћанско схватање крсне славе. У неким српским крајевима ако се догоди да се у породици неко упокоји, колач се не шара, већ се само на средини направи печат са знаком крста. То је свештенику и свим присутнима у храму знак да се у том домаћинству неко у току године упокојио.

 

Copyright © 2024 Szegedi Eötvös József Gimnázium Minden jog fenntartva .